Док ишчекујемо ову монодраму у Културном центру ,,Брана Црнчевић" у Руми (8.март на великој сцени у 20.00 сати), правимо осврт на оно што говоре критике. Комад је тек постављен на позоришне даске, а већ се о њему много и позитивно прича...

Из медија:
„Данас“, 10. фебруар 2026.
„Омаж Бранку, споменик Ћопићу. Ремек-дело од блага српске књижевности. Егонов потпис Бранковим рукописом. Писмо Зији и – овације Небојши. Аплаузи од којих бриде дланови. Савинова драматизација на 78 страна посијала је једну нову „Башту сљезове боје”, која се деведесет минута залива најчистијом глумачком бравуром. Све боје детињства једног од највећих српских писаца стале су у Миловановић поглед пун сете, меланхолије, враголастих искри и - суза.
„Блиц“, 11. фебруар 2026.
„Егонова Башта донела је мирис пољског цвећа, чеснице и цицваре, звук дрварења, водарења и млинарења из помало заборављеног штива које је са прашњавих полица библиотека враћено под светла рефлектора београдске сцене. Емотиван крај премијере и вишеминутне овације означиле су почетак једног новог живота вољене лектире“.
„Недељник“, 5. фебруар 2026.
„На сцени се налази само једна скамија, једно старо платно и један маестрални глумац који је обноћ и обдан понављао 78 страна текста, како би пренео сву нежност и сав бол у гласу славног писца. Небојша Миловановић је сам под пригушеним светлима, а драматизација овог ремек-дела српске књижевности призива не само носталгију већ и одговорност да се Ћопићево име чува од заборава. Да се не загуби негде између полица дечјих библиотека, већ да се његово наслеђе чува као највреднији музејски експонат“.
„Вечерње новости“, 9. фебруар 2026.
„Кад Ћопић расплаче са сцене – деведесет минута глумачке бравуре Небојше Миловановића, који је вешто оживео архаичан говор из Босанске крајине и у даху, седећи све време на једној старој скамији, приповедао анегдоте са ђед’ Радетом, ујнама, стринама, фељбабама, коњима… Деловало је да може тако обноћ и обдан, прекидајући исповест тек понеким гутљајем „укопне ракије“. Чинило се и да публика до праскозорја може да га слуша.
Ако се по премијери живот представе познаје, овације ће још дуго одјекивати свуда где постоји жеља да се Ћопићев глас поново чује. Вишеминутни аплауз посијао је емоцију која је заливена сузама, а из баште Небојшине и Егонове боје тек креће да ниче једна од оних представа за коју је немогуће пронаћи улазницу“.